Bilo je sasvim rano kad se vratih iz Havane. Dva, tri... Pomalo razigran od ukusa crnog vina, i bacanja oka na djevojačka njedra.
Taman da pređem iz friždera u krevet sjetih se da je sutra iliti jutros, subota i da sam obećao starom koji danima planira, da ću mu pomoć da sadi krompir.
Prođe sva radost u sekundi i kao da izlapi i onaj alkohol koji sam nemilice unosio cijele noći. Legoh ali nikako da zaspem sve se nadam neće me budit, jer nije red da ustajem u 7 mamuran i još da radim. Naravno da sam svu nadu položio u kišu, najavljuju je danima, na svim sajtovima, a i baš bi bilo lijepo da pada i da udara u oluk, a ja da spavam. Smiren sigurnom prognozom za sutrašnju kišu zaspah.
Siguran sam da nisam spavao ni sat, kad razbudi me namrgođeni otac penzioner, sa naredbom ili konstatacijom da vec kasnimo. Ko, šta, kad, nije mi jasno, ali poslije par sekundi upalih i đipih put česme. Utolivši žeđ, majka prinese kafu i cigare, ali od ćeifa ništa jer je stari jednako stajao na sred kuhinje i polako ali sigurno sam sebi nabijao pritisak. Niđe kiše. Kad smo sjeli u auto i krenuli put sela vec je bio bolje raspoložen, čak je želio da mu pričam kad cu se ženit i ostalo. Ja nisam reagovao na taj monolog već sam hvatao još malo sna. Skoro da preklopih kad stigosmo. Opet ustaj, opet vode i opet niđe kiše.
Istovar, priprema, presvlačenje, alat, to budi jedno takvo fino raspoloženje u čovjeku da mi se čini da ću i pomfrit zamrziti...
Ovaj njegov što će frezat dolazi u deset, pa smo mi morali krenut u sedam, da pripremimo, a šta da pripremimo nije mi ni sad jasno. Ko da mu nije mogao reći dođi u 2 ili u 3, ko da bi nešto propalo.
Negdje oko pola 11 dođe mi na marurni život još jedan krezubi penzioner, pun iskustva i savjeta isto koliko i prisutni otac mi.
Prvo da se popije rakija, red je. Pa da se doručkuje, majka je to spremila pa da se proba. Koliko je prošlo vremena u tom njihovom nadvikivanju i nazdravljanju nisam mjerio, ali se sjećam da sam pio vode, pušio i mazno sam dva kuvana jaja.
Frezali su naizmjenično, tako da mi u jednom trenutku nije bilo jasno što su mene zvali.
Taman kada sam pomislio da nikada neće završiti, stadoše - da se prelije. Red je. Zemlja sređena redovi izvučeni mali će to časom pobacat i tako...
E sad nije problem što su dosadni i što galame, nije problem ni što me raja cima na mobilni da mi kažu kako je fino po ovakvom danu i to subotom šetat po gradu, problem je što treba čekat dva debela sata da se zemlja "prospe" ma šta god to značilo.
A znači samo jedno, ko zna kad ćemo stići kući.
Već su krtolu iskrižali i već su prešli na vino. Mene nisu nudili. Konačno, mislim na trećoj boci dade mi stari znak da počnem da sadim. Prva dva reda nije bio problem da pažljivo stavljam krtolu da se slučajno klica ne slomije. Bilo je tu i ostalih rečenica koje se valjda čuvaju samo za taj dan kad se sadi krtola. Na trećem redu me spopode mučnina. Malo mi se manta, malo povraća, a najviše spava. Nastavih, kontam - e neš me više ufatit do Nove godine.
Kad sam posadio i zagrabljo 11 reda odavde do Japana, nesta krompira. Kolko sam naivan mislim ok - to je to, gotovo idemo. Jok, njoj na rod - nama na zdravlje, da se prelije red je. A i da se nešto ruča. Malo se kao naoblači.
Držali su me tu ko taoca, otac (za koga nije red reći pripit, ali da kažemo da je dostojni nosilac više promila alkohola u krvi) i njegov već potpuno pijani drug. Klimao sam glavom i držao teleći osmjeh dok više nije zaladilo.
Sunce je zašlo i trebalo je kretat samo ne znam šta se čekalo jer ja sam već sve spakovao u auto ima i dva sata. Sjećajući se raznih anegdota od Kulina bana do danas dva krezuba penzionera potpuno zadovoljni završiše druženje. Mislim da mi je pritisak bio oko 300 sa 200. Ali šutao sam, jer auto nije moje nego njegovo, a kontam daće i neku kintu za grada noćas, subota je veče. Kad smo došli pred zgradu poče rosit kiša. Zamalo, da je sinoć sve u redu ovako ništa.
Stari zadovoljan, ja kao prevaren. Kupanje, spremanje, sve ok, ali kad začuh poznati zvuk pljuska na oluku dođe mi neka luda. I izađoh da mu kažem da me ne treba više zvat da me maltretira po vas dan i da necu više jest krompir nikako i da mi je svega dosta, kad ugledah "dvajesku" među prstima moga plemenitoga oca. Na izlasku mu samo blago rekoh – da se prelije red je.
L.
