Košarkašica iz Trebinja Aleksandra Begenišić nastupala je za brojne klubove u karijeri, ali je najjači utisak na nju ostavio iranski Šahdori Bandar Abas, gde je morala da igra po strogim šerijatskim zakonima.
Foto: Aleksandra Begenišić/privatna arhiva
Hercegovka igra na poziciji centra, visoka je 194 centimetra i još kao dete u matičnom Leotaru i ŽKK Trebinju je zavolela igru pod obručima. Put ju je posle grada na Trebišnjici vodio od banjalučkog Mladog Krajišnika, turske Balčove, grčkog Arisa iz Soluna do švedske Jarfale...
Po isteku ugovora sa Šveđanima, vratila se kući i tražila novu sredinu gde bi mogla dodatno da napreduje u karijeri. Usledio je poziv za povratak u Skandinaviju, ali i jedan drugi, za naše prilike, neobičan poziv za prelazak u iransku Superligu, finansijski neuporedivo izdašniji za žensku košarku.
"Tada nisam mnogo znala o toj drevnoj zemlji osim uobičajenih stvari koje se uče o našim školama. Sve je bilo spremno da se vratim u Švedsku gde sam već igrala, sve mi je bilo poznato, ali u međuvremenu me pozvao menadžer sa odličnom ponudom iz Šahdori Bandar Abasa. Nisam puno razmišljala i odlučila sam da preselim u Iran", rekla je Begenišićeva na početku razgovora za MONDO.
Osim finansijskog momenta, koji je po njenim rečima, duplo viši nego u svim državama gde je dosad gradila karijeru, jedna od stavki zbog kojih je u oktobru prošle godine preselila u Iran je i upoznavanje nove kulture i običaja.
"Bila sam znatiželjna da vidim i iskusim život tamo. Želela sam da vidim na kom je nivou tamošnja košarka i naravno da upoznam njihov način života. Igra pod obručima u Evropi i Bliskom istoku je potpuno drugačija, nema taktike, nema neke posebne odbrane već samo je važno da šutiraš, trčiš i daješ koševe".
Ipak, ono što je posebno zanimljivo je sportska oprema kod iranskih košarkašica.
"Potpuno smo pokrivene, dole imamo trenerke, gore majice sa dugim rukavima ispod dresova, a kad je u pitanju neka važnija utakmica nosimo i hidžab".
Po dolasku, trebalo joj je neko vrijeme da se navikne na iranski način života, ali je naglasila da je kratko trajao period adaptacije.
"Samo prvih nekoliko dana je bio malo čudan osećaj zbog načina oblačenja, ali posle mi je to postala rutina i nisam imala nikakvih problema iako sam bila jedina inostrana igračica. Bez ikakvog preterivanja osećala kao kod kuće najiskrenije jer su ljudi u Iranu jako divni i svi su bili prijateljski nastrojeni. Nikad nisam doživela ni najmanju neugodnost".
Za razliku od Starog kontitenta muškarci u Iranu ne mogu da uživaju u njenim koševima, blokadama, trojkama, asistencijama...
"Na utakmicama u Iranu muškarcima je zabranjeno da gledaju žensku košarku pa su na našim susretima jedino žene sa decom. Nema huligana, paljenja baklji ili uvredljivog skandiranje protivničkoj ekipi", dodala je Aleksandra.
Kad je izlazila u grad Bandar Abas, koji se nalazi na jugu zemlje, zabranjen je direktan kontakt sa suprotnim polom i gledanje u oči, a u šetnji uglavnom je nosila maramu i mantile.
"Navikneš se na to i uopšte ne razmišljaš da si 'zakinut' na neki način", zaključila je Trebinjka i podvukla da bi se "rado opet vratila iranskoj košarci" u kojoj je boravila pet mjeseci (od oktobra 2014. do marta 2015. godine) i osvojila treće mjesto u Superligi. (Izvor: Mondo)
