Glumica o novom filmu "Bez stepenika", divnom, velikom Đuzi Stojiljkoviću, nedostatku bliskosti...
FILM "Bez stepenika" Marka Novakovića, premijerno prikazan ovog leta na festivalu na Paliću, gde je dobio dva priznanja (nagrada Umetničkog saveta festivala pripala je reditelju, a Specijalno priznanje posthumno je dodeljeno glumcu Vlastimiru Đuzi Stojiljkoviću), nastavlja sa uspesima.
Na nedavno završenim Filmskim susretima u Nišu, najveća nagrada, Gran pri "Naisa", takođe je posthumno dodeljena velikanu našeg glumišta, koji je u drami "Bez stepenika" maestralno odigrao svog poslednjeg junaka, starog profesora obolelog od Alchajmerove bolesti. Žiri kritike FIPRESCI za najbolju žensku ulogu nagradio je Natašu Ninković, koja igra njegovu ćerku.
- Mislim da je start filma veoma dobar, i više nego očekivan. Već je stiglo toliko nagrada, i filmu, i reditelju, i glumcima, i to samo na dva festivala - kaže Nataša Ninković.
* I niška publika vas je izabrala za "Najbolju glumicu čevrte večeri festivala". Da li je demagogija da nagrade nisu bitne?
- Meni nagrade prijaju, "uvek i svagda!". Imala sam sreću da na filmu, šta god da uradim, to bude primećeno i nagrađeno. Nije isti slučaj sa pozorištem. Ali, zato u pozorištu imam publiku koja mi na najlepši način uzvraća ljubav i nagrađuje me.
* Sticajem okolnosti, film "Bez stepenika" postao je poseban i značajan još u trenutku kada je završen - tog dana, 17. juna, Đuza Stojiljković je preminuo. Kakve vas emocije sada vežu za rad na ovom filmu?
- Sa Đuzom sam već sarađivala u pozorištu, u predstavi "Povratak" Harolda Pintera, u kojoj je igrao i pokojni Bora Todorović, ali tada nismo imali neku dublju komunikaciju. Radeći na ovom filmu, imala sam utisak da sam ga upoznala - tako velikog, gospodstvenog, posvećenog, tako otvorenog i vrlo modernog kao umetnika! Taj utisak sam podelila i na društvenoj mreži, što inače retko radim, sa mojom koleginicom Darom Džokić. Ona mi je uzvratila rečima da je znala da će me tako osvojiti. Drago mi je što sam sve ovo što mislim i rekla Đuzi, i gledala onaj njegov čuveni osmeh u kome su zbog mojih reči istovremeno bili pomešani i neprijatnost i sreća. Inače, trudim se da lepe informacije, reči hvale i poštovanja odmah kažem, jer to usrećuje ljude. Menjam, dakle, onu ustaljenu naviku da "loše vesti brzo putuju, a da se dobre podrazumevaju".
* Priča scenariste Zorana Đikića naizgled se ne bavi velikim temama, već našim običnim, malim životima - ostarelog profesora ćerka i zet hoće da smeste u starački dom, on želi da ostane u kući, i trudi se da pokaže kako je s njim sve u redu, uprkos bolesti...
- Mali ljudi ne pišu istoriju, ne pomeraju je, ali je čine, i uvek je zanimljivije slušati priče tih "malih ljudi", jer su one uvek pune života, poznate i bliske, što našu empatiju čini većom. Ali! Mi danas živimo u društvu u kome se ne obraća pažnja na mlade ljude na kojima je budućnost, oni se tendenciozno uništavaju što putem škola, što putem medija, a kamoli na stare i nemoćne. Na njih se često gleda samo kroz kapital, pa ako je neko te sreće da ga ima, možda će ga neko i pogledati u starosti. Zvuči okrutno, ali je istinito.
RELI PARIZ - DAKAR
* KAKO vidite svoje prisustvo u medijima?
- Mi sada ozbiljno pričamo o filmu, a u jednim novinama, kažu "najtiražnijim" u Srbiji, videli su moju slučajnu fotografiju na kojoj kao suvozač stavljam kacigu na glavu pored jednog skutera, i odmah je usledila poruka iz redakcije - da li sam kupila motor, i otkuda ta moja ljubav prema motorima. Poučena iskustvom da čim te zovu da te nešto pitaju iz "najtiražnijih" novina, to znači da je tekst o tebi već u štampi, samo im za donji desni ugao treba tvoj mali komentar koji će napisati najsitnijim slovima, odlučila sam da im dam ono što traže. Rekla sam da vozim reli trke, i to BMV 1200, da je to moja velika strast posle četrdesete godine, da se spremam za reli Pariz - Dakar, itd,itd. I da se vratimo tom odsustvu logičnog razuma i baratanju polupismenim poluinformacijama o kojima sam govorila. U "najtiražnijim" novinama sutradan je objavljen tekst, ne na jednoj, nego na dve strane, kako idem na reli trke.
* Kakva je, zapravo, Milica, postoji li nešto u njoj što razumete, branite, i što vam je možda i lično blisko?
- Milica je, pre svega, žena pritisnuta egzistencijalnim problemima, a samim tim i bračnim - dovoljno je to što ona i muž sa diplomama koje imaju, i sa jednim detetom, ne mogu da žive u sopstvenom stanu. Oni ostaju bez posla, i Milica misli da će smestivši oca u dom dobiti privatnost, koja će rešiti, ako ništa drugo, onda bar njen odnos sa mužem. To je bila velika odluka za nju. Snimajući ovu dramu boravili smo u staračkom domu na Voždovcu, moram da priznam da sam promenila mišljenje o ovakvim domovima. Ljudi se tamo lepo druže, imaju svu potrebnu negu, nisu usamljeni, sve mi je to izgledalo humano, a čula sam da ima i boljih domova. Ali, ne bih mogla da povučem paralelu sa likom Milice, pošto sebe još uvek ne mogu da zamislim u toj situaciji. Ali, mogu da je razumem. Mi smo danas dosta indiferentni za sve što nismo "mi" i što nas se lično ne tiče, ali se i nama dese neki svetli primeri. Setimo se samo ovih nepogoda koje su nas zadesile, a ipak smo se pokazali kao ljudi.
* Da ste samo publika, kako biste doživeli ovaj film - šta je najuzbudljivije u priči o starom profesoru koga je tako potresno, ali i poetično, odigrao veliki Đuza Stojiljković, koji je zbog bolesti i sam boravio u domu?
- Doživela bih ga kao vrlo emotivnu, egzistencijalnu dramu nad kojom čovek mora da se zamisli, i da se zapita o svojim dužnostima i odnosu prema roditeljima, o ljubavi prema njima, o starosti koja nije uvek lepa... To osećanje usamljenosti, bez obzira na život u zajednici, otuđenost i nekomunikacija dece sa sopstvenim roditeljima, taj osećaj nepripadanja i odbačenosti, to je uvek najstrašnije. U filmu vidimo da je ta usamljenost najbolnija i starom profesoru Slaviši Petronijeviću, koga je tako dirljivo odigrao Đuza Stojiljković. (Izvor: Novosti.rs)
